Slušao sam otkucaje sata,skazaljke su mi govorile da je vreme…Ustao sam iz kreveta mekanog toplog i rukom dohvatih čašu sa stola,bila je prazna,ni kap vina u njoj.Prošetah sobom sa samim sobom i uzeh bocu praznu,i ni kap….I pomislih da ništa nije toliko prazno kao prazna flaša bez vina crvenog opojnog mirisnog… I ta praznina koja se širila  prosto me je gušila rastapala.Bocu sam razbio kao da sam sve razneo,da me sećanje ne poseceče poput reči i pogleda devojke,koja je sada negde  gde nema mene ni tebe ni nas…Ni ove čaše pune vina crvenog,ni tvojih usana mekanih što opijale su znam.
Sada zaista znam..