Чуо сам да Синишу Лазаревића називају „шумадијским Ван Гогом” и, хтео-не хтео, осетио у томе и дозу подсмеха, подсмеха који се додирује с привидно експлицитном похвалом. Али том подсмеху заиста нема места кад је реч о Синишинoм стваралаштву, јер његова уметност није ни плагијаторска ни невешта; напротив, она одише силином синтезе, која се исказује не само кроз гдегде импресионистичку, гдегде фотографску транспозицију пејзажа, већ и кроз трансфигурацију поднебља, тако да човек, гледајући (на Синишиној слици) поље или брдо поред којег је одрастао, има утисак да је одрастао, можда, на неком другом континенту, у неком другом свету.
Чуо сам да Синишу Лазаревића називају „шумадијским Ван Гогом” и, хтео-не хтео, осетио у томе и дозу подсмеха, подсмеха који се додирује с привидно експлицитном похвалом. Али том подсмеху заиста нема места кад је реч о Синишинoм стваралаштву, јер његова уметност није ни плагијаторска ни невешта; напротив, она одише силином синтезе, која се исказује не само кроз гдегде импресионистичку, гдегде фотографску транспозицију пејзажа, већ и кроз трансфигурацију поднебља, тако да човек, гледајући (на Синишиној слици) поље или брдо поред којег је одрастао, има утисак да је одрастао, можда, на неком другом континенту, у неком другом свету.